Kada neki klub ispadne iz prve lige i ako se odmah naredne sezone ne vrati u istu, polako počinje da bude zaboravljan od svih, osim od svojih navijača. Dok se navijači drugih timova podsmevaju timu koji je ispao, navijači tima koji je ispao to proživljavaju sa grčem i bolom na licu i sa dubokom patnjom u srcu i duši.

Klub počne da tumara kroz niže lige i samo se retki sećaju da su nekad Bredford, Portsmouth, sunderland, Nothingham Forest, Hull City, Ipswich, Charlton, QPR, Stoke, Blackburn, Sheffield Wednesday, Derby County, Swansea, Cardiff, Middlesbrough igrali u najvišem rangu takmičenja.

Navijače ovih klubova polako obuzima apatija i agonija koja polako prelazi u letargiju i nezainteresovanost. I tako iz godine u godinu, iz sezone u sezonu, dok se kockice ponovo ne poklope i dok neka nova generacija igrača ali i navijača ne stasa i klub krene u neki novi pohod. Tada se navijači zbiju u redove, pronađu davno zakopanu energiju i strast, masovno ponovo počinju da dolaze na stadion da podrže svoj klub da se vrati tamo gde mu je i mesto. Nemoguće postaje moguće, nedostižno postaje dostižno i odjednom se vidi svetlo na kraju tunela.

Odjednom je tu kraj sezone i odjednom shvatate da vam se klub uz poslednji sudijski zvižduk vratio tamo gde i pripada - u najviši rang takmičenja. Navijači dobijaju nove heroje, treneri postaju božanstva, san postaje java. Odjednom shvatate da je petnaest godina prošlo kao tren.

Međutim, tada se zaboravlja sva patnja i bol, sva letargija i sva razočarenja. Pronalazite novu snagu da i dalje pratite svoj klub, kojeg ste svih ovih godina beskrajno voleli a to je ono što vam niko ne može uzeti. Ljubav prema klubu kojeg volite nikada ne može prestati.

photo: gettyimages