Bio je 24. maj 2009. godine. Šut Garetha Barryja, nesrećni odbitak od Damiena Duffa, nervoza koja se penje do stepena očaja i sudijski zvižduk koji je označio da ću po prvi put od kako pratim Newcastle, to činiti u Championshipu. Gledam igrače koji nose boje kluba kluba koji volim kako se nevoljno šetkaju po terenu, a nakon toga, verovao sam, glume isti osećaj koji meni kida stomak. Jedini za koga znam da ga sigurno deli, pored aut linije, Alan Shearer, zapečatio je svoju trenersku karijeru a trebalo je da bude mesija kog smo čekali. Bio sam očajan.

Bio je to 15. maj 2016. Klub koji volim već je matematički ispao, a igra protiv ponajbolje ekipe u PL. Tottenham je tog dana bio na nogama. Pod su njime obrisali igrači koje je cele sezone povezivala nezainteresovanost, i koji su direktni saučesnici u činjenici da je najveći klub sa severoistoka opet u drugoliigaškom poniženju. Bio sam srećan.

Razdraženo sam, već tada, jedva čekao početak sezone u drugoj ligi.

U čemu je razlika između ova dva datuma?

Newcastle je, u neverovatnom raspletu, marta 2016. doveo i uspeo da zadrži Rafaela Beniteza na klupi. Čovek od koga su svi očekivali da nas zadrži u ligi, nije uspeo u tome. Čak 34 dana Newcastle je sa „debelim španskim konobarom“ na čelu čekao prvu pobedu. Ipak, na kraju sezone, svi, bukvalno svi navijači zahtevali su od kluba da reši samo jednu stvar – da Rafa ostane trener.

Zašto? Odgovor možete jedino osetiti. Navijači Newcastlea već godinama su bez jedine stvari koju fanovi uzimaju od kluba kom daju sve – smisla.  Benitez je sa sobom doneo upravo to. Viziju stabilnosti, osećaja da je ekipa poverena nekom ko zna šta radi, opsednutog taktičara na klupi kog zanima samo kako da jedanaest igrača rade kao orkestar čiji je on minuciozni dirigent. Čoveka koji je došao da od obesmišljenog giganta napravi Feniksa, i koji je na misiji da to i ostvari.

A sad malo realnosti. Newcastle ponovo upada u zamku čekanja čuda od mesije. Benitez je imao nekoliko katastrofalnih epizoda pre ove. U svetu se ne doživljava kao čovek koji je ostao uz svoj klub u najtežem trenutku, već kao propali trener koji je survao u provaliju, osvojivši Ligu šampiona i potonuvši ubrzo u drugu ligu. U stvarnosti, Newcastle Benitezu treba isto koliko i Benitez Newcastleu – klub njemu kako bi uspeo da povrati imidž, a on klubu iz istog razloga. Zato je i ostao.

Međutim, razlika se zaista i oseća.  Ukoliko nije iluzija, deluje da je Benitez dobio odrešene ruke i skroman, ali dovoljan budžet, da ekipu kreira po svom ukusu. Pala su pojačanja – Jesus Gamez, Matz Sels, Matt Ritchie, Isaac Hayden, Dwight Gayle, Grant Hanley. S druge strane, otišlo je više igrača, a pojedinci to tek priželjkuju. Daleko je ovo od stabilne ekipe, iako je predsezona završena bez poraza, sa nekim jasnim naznakama da su pojačanja dobra. Ipak, treba to testirati na drugoligaškim terenima, iz nedelje u nedelju. A sezona je duga.

Ipak, optimizam je ono što je tu. Iznenađujuć osećaj, na koji sam nenaviknut.

BRING IT ON!!!

Autor članka: Miodrag Sovilj